O čemu peva ovaj film? Sigurno ne jedino o neostvarenoj ljubavi, niti o dve individue sa nedostatkom hrabrosti da se predaju strastima. Posmatrano striktno na nivou sadržaja, ovo jeste priča o tome. Film nam prikazuje dva bračna para koja žive u Hong Kongu šezdesetih godina XX veka. Zapravo, reč je o odnosu dve usamljene osobe čiji su partneri konstantno odsutni zbog posla. Gospodin Čau i Gospođa Čan odsečeni su od svojih supružnika toliko da se ovi ni ne pojavljuju na ekranu. Film nam ne slika samo udaljenost bračnih drugova, već i otuđenost likova od ostatka sveta.
Vong Kar Vai ovo postiže konstantnim korišćenjem dominantnog kinematografskog efekta –
uokvirenog kadra. Većina filma prikazana je kroz opstruirani kadar. Uvek se nešto nalazi između junaka i kamere, ostatka sveta ili između njih samih. Bio to zid, hodnik, prozor ili ogledalo, ograničenost je tu. Posledica ovoga je izuzetno jak osećaj skučenosti i teskobe, koji se uvećava ponovljenim scenama i mestima na kojima se lančano, gotovo rutinski pojavljuju likovi. Mučnina kolotečine i zarobljenosti uspešno nas navode da saosećamo sa glavnim junacima. I to je ono što ovaj film odlično radi. Za razliku od većine romantičnih komedija i drama u kojima je direktna namera reditelja da izazove poistovećivanje sa likovima, Raspoloženi za ljubav izazivaju saosećanje u promašenosti, nemoći i neispunjenosti, koje je jedno od najdubljih ljudskih stanja u modernom svetu.
Prigušenost iskazivanja osećanja vezana je za doživljaj egzistencijalne zarobljenosti, koji se izaziva kako uokvirenim kadrovima i skučenim hodnicima u kojima ljudi žive jedni pored drugih, ali ne i jedni sa drugima, tako i vrlo minimaliziranom količinom govora. Film uspešno primenjuje stari moto pripovedačke umetnosti "showing – not telling". Čitava ova ekonomija ekspresije omogućava nam jedan potpuno uranjajući doživljaj u nesrećne živote junaka, ali takođe nam otvara vrata za naglašavanje malih gestova i postupaka, koji isijavaju više emocija i značenja nego li čitav spisak ekscentričnih "ljubavnih podviga" iz uobičajenih holivudskih romantičnih komedija. Tako i velika emotivna i dramska suspenzija kontrastno ostavlja prostor za umetnički uspelo naglašavanje očaravajuće scenografije, koja je na nivou najvećih arthaus filmova.
Granica stvarnosti u ovom filmu se veoma često gubi. Gospođa Čan i Gospodin Čao, zarobljeni društvenim normama, moralnim osećajem i repetitivnošću svakodnevnice, kao da se nalaze van vremena. Samo vreme je u ovoj priči verovatno i najbitniji faktor. Zbog toga nam se i javlja utisak nepostojanja konkretnog sleda, već samo cirkularnong bivstvovanja prekidanog kratkim i neznatnim ljubavnim progresima glavnih likova. Problematika leži u tome što njihova ljubav ostaje neaktualizovanog, platonskog i čisto duhovnog karaktera, iako je očito prisutan element fizičke privlačnosti. Veliko pitanje jeste to da li su naši junaci zapravo heroji zato što nisu poklekli pred izazovom putenosti i spustili se na nivo preljube, poput njihovih nevernih supružnika, što sami i komentarišu, ili su pak kukavice koje nisu posedovale snagu da ostvare svoj autentični ljubavni potencijal.
Naravno, odgovor je dat u samom filmu, i oba glavna lika su ga potpuno svesna. Nemogućnost fizičkog ostvarenja ljubavi pretvara se u glavnu prepreku i teret koji ih pritiska. Ne zagovaram ovde stav da je prevara nužno rešenje, već samo mislim da je njihov neautentičan odnos od početka bio osuđen na propast. Da li ga to lišava lepote, plemenitosti i ljudskosti? Naravno da ne. U tome i jeste veličina njihovih likova, u samonametnutoj moralnosti koju stoički trpe. Odolevanje ljubavi na fizičkom nivou oni slave kao pobedu nad njihovim nevernim i nedostojnim supružnicima koji su toliko ispod njih da se ni ne pojavljuju na ekranu.
Problem se naravno javlja u igri identiteta u koju se upuštaju prevareni. U oniričnom plesu filma, više puta smo namerno obmanuti i navedeni da pomislimo kako je ipak došlo do suočavanja između prevarenog partnera i onog koji vara, ali samo da bismo bili uvedeni u igru koju Gospodin Čao i Gospođa Čan igraju međusobno. Oni konstantno jedno od drugog pokušavaju da naprave svoje bračne partnere, a sve u pokušaju shvatanja i razumevanja preljube. Ovde je po sredi preispitivanje mehanizma odbrane sopstva, koje kada se suoči sa time da je žrtva preljube, pokušava po svaku cenu da zadrži svoju celovitost. To naravno nikako nije moguće, što zbog toga što su ljudi permanentno promenljive duševne strukture u čijoj je srži promena, što zbog toga što su sami naši identiteti uvek određeni onim što mi poznajemo, i sa čime se svakodnevno saobraćamo. U slučaju prevare, identitet strada zbog saznanja o kobnom Neznanju. Nije ovo neznanje o samom činu, ili emocijama čiji objekat više niste, već je ono posledica nestajanja onoga što ste Vi sa sigurnošću znali da Jeste. Zbog toga je i projekat glavnih junaka tragično osuđen na propast od samog početka. Pokušavajući da shvate i izleče svoje sopstvo od traume, oni to čine ne kroz autentičnu samospoznaju i prihvatanje onoga što im se dogodilo, već kroz oživljavanje igre i sredstva kojim su sami povređeni. Ovde leži njihova tragička krivica, u tome što im je ljubavna igra bila sredstvo, a ne cilj, što i sami shvataju kada Čao izgovori "Postali smo kao oni", iako se fizičko ostvarenje strasti nikada nije ni dogodilo.
