Ambrozijske usne (Faust u Beogradu)

Jedino veće od tvoje Lepote
Jeste sujeta tvoja

Oh, Ohola – Znaš li da Starac onaj
Nije mogao gledati u Sunce
A video je blud i razvrat u masnim hodnicima
Kluba Studenata Tehnike
A plesao je (s/z)a vešticama
Kroz bludne noći osvećene neonom
I zvezdama,
Ako ta dva nisu isto.

A krv mu je ključala
U prolećne večeri kao što ključa
Ružičasto nebo nad Dunavom
Od Gardoša do Kalemegdana

I hteo je, poput onog nesrećnika
– a svaki je poetus propali prophetus,
Poput njega kome se Otkrilo da Ljudi Govore,
Da se rasprši u krvavom prasku Beogradskih reči
U princip kosmičkog (a uvek komičnog)
Erosa koji sve plemeni plodi semeni i pokreće,

A sve to samo ne bi li u vidu Košave
Koja uličnim slikarima nosi radove po Knez Mihajlovoj
Gde sam te toliko puta slučajno susreo
Nesređenu, musavu i zamazanu;
Konačno uspeo da raščerupa ti tvoje
Svete kovrdže i izgrize ti ambrozijske usne