Фрагмент: Свежа мајска ноћ

Свежа мајска ноћ. Седим на тераси у крошњи непроцвале липе. Слушам шуштање лишћа, понеког цврчка, лавеж паса у даљини. На хоризонту видим обрисе града у величанственој и сабласној жутој светлости. Док ми Милица гура главу у крило не бих ли јој посветио пажњу, размишљам о томе како ми је познаница замерила то што скоро увек имам израз измештености. Како си бре тако погубљен? Увек замишљењ и одсутан. Мораш више да пазиш, удариће те кола једном. А ја волим да шетам. Лутам тако по граду, крају, мислима, осећањима и временима. Поготово ако су ноћи овако набујале свежином. У ваздуху, са ветром оживљава мирис могућ једино у београдском пролећу. Мирише на тријумфални крик вечног кружења природе, победе рађања и страсти над смрћу и временом. У оваквим часовима, са њиме поново оживе све заносне шетње Калемегданом, скривени пољубци на Гардошу, уздаси страсти на Ташмајдану, оно изгубљено време дрхтања у градском превозу док касниш на први састанак разорен несигурношћу, све то буја и плави, као да ми тај капричо прошлих и будућих сећања и страсти слика вечност људскости. Чини ми се као да читам сва проживљена осећања, њена, његова, њихова, ничија и свачија, дубоко урезана у магличасту жуту ноћну светлост и од заборава сачувана негде у Борхесовском пергаменту овог Белог града.