Plime Ponoći (Stiven Erikson) - Aktuelnost humora i kritike (Spoiler free!)

Završio sam pre neko jutro Plime ponoći.

Moram da priznam, bio sam poprilično skeptičan prema knjizi. Ovo je išlo do te mere da sam guglao da li da je preskočim, s obzirom na to da je ovo čak 5. knjiga u serijalu, a da se u njoj ne pojavljuje skoro niko od dosadašnjih likova. Oh, kako sam se samo prevario! 😱 Nikako nemojte da preskačete ovo delo. Zbog svog kvaliteta smatram da se može čitati skroz zasebno, iako niste upoznati sa serijalom.

Do sada najzrelije Eriksonovo čedo iskače iz žanrovske književnosti zapažanjima i razmatranjima o duhu (ili nedostatku istog) i prirodi savremene zapadnjačke (svetske) svesti i kulture. Pronicljivost, oštrina i dovitljivost zapažanja i analiza često idu i do esejističkog formata. Držale su me budnim do ranih jutarnjih časova. Majstorski izvedena, ona skoro nikada ne odudaraju, ni stilski, a ni ritmički iz toka pripovedanja.

Glavnu temu - rat i dualitet kultura, Erikson nam otkriva tako što prati dve porodice koje su u hijerarhiji na samom vrhu sopstvene kulture. Kroz isprepletane živote, sukobe i sudbine paralelizovanih likova braće Sengar i braće Bedikt, autor razotkriva surovost društvenih mehanizama, kao i na trenutke uzaludnost otpora hijerarhiji i tradiciji.

Veliki deo kritike savremene istorije i kulture, dolazi nam iz usta komičnog dvojca Tehola Bedikta i njegovog sluge Baga. Dvojac gospodara i sluge, među najstarijim komičnim elementima u književnosti, dodaje ovom delu prefinjeni začin pučkog humora - nešto što čitavom žanru epske fantastike, zasnovanom na visokoparnom stilskom registru, očajnički nedostaje. (Erikson na podrivanju visokoparnosti radi čitavim svojim opusom.)

Šekspirovski, u najgenijalnijim bljeskovima humora čak i rableovski, dvojac glavni je element koji Plime ponoći izdiže van okvira žanra, među same bisere savremene književnosti. Životnost i opscenost njihovog humora tvori savršenu harmoniju, bez koje bi čitav esejski diskurs ostao suvoparan. Jednom rečju, realističnost njih i njihovog humora čini temelj putem kojeg Eriksonova zapažanja, bez alegorizacije i metaforizacije, pristupaju spoljnjem, "stvarnom" svetu. Ovaj aspekt književnosti, do danas je mahom predstavljao veliku prepreku izdizanja izvan žanra epske fantastike, jer skoro sva dela zapadaju ili u bajkovitost ili u alegorizaciju. Sa Teholom i Bagom, ovo nije slučaj, jer njihov pučki humor univerzalizuje, te ih sa lakoćom možemo postaviti u centar geta bilo kojeg grada, a njihova zapažanja o društvu (na žalost) lako primeniti na savremeno društvo i kulturu, čineći njih, njihove likove, a i samo delo (pridevom koji je najlakše dobiti, a najteže održati u svetskoj književnosti) - aktuelnim.

Autor Ilustracije: Dejan Delić

Фрагмент: Свежа мајска ноћ

Свежа мајска ноћ. Седим на тераси у крошњи непроцвале липе. Слушам шуштање лишћа, понеког цврчка, лавеж паса у даљини. На хоризонту видим обрисе града у величанственој и сабласној жутој светлости. Док ми Милица гура главу у крило не бих ли јој посветио пажњу, размишљам о томе како ми је познаница замерила то што скоро увек имам израз измештености. Како си бре тако погубљен? Увек замишљењ и одсутан. Мораш више да пазиш, удариће те кола једном. А ја волим да шетам. Лутам тако по граду, крају, мислима, осећањима и временима. Поготово ако су ноћи овако набујале свежином. У ваздуху, са ветром оживљава мирис могућ једино у београдском пролећу. Мирише на тријумфални крик вечног кружења природе, победе рађања и страсти над смрћу и временом. У оваквим часовима, са њиме поново оживе све заносне шетње Калемегданом, скривени пољубци на Гардошу, уздаси страсти на Ташмајдану, оно изгубљено време дрхтања у градском превозу док касниш на први састанак разорен несигурношћу, све то буја и плави, као да ми тај капричо прошлих и будућих сећања и страсти слика вечност људскости. Чини ми се као да читам сва проживљена осећања, њена, његова, њихова, ничија и свачија, дубоко урезана у магличасту жуту ноћну светлост и од заборава сачувана негде у Борхесовском пергаменту овог Белог града.

П.П.

Још увек нису пронашли
Твоје семе на земљи
Испод Оног дрхтавог багрема
Без тога, кажу, ниси био песник
Или си био највећи од њих
Што је исто.

Ал' није ме страх
Од те омче, ни Jалове Земље
Ни трепераве Јасике
Ни шуштећих Јабланова
Све сам те Коре одавно попио

Страх ме је прејаке Речи
Зла у сваком човеку
Што јамчи да су
Неки стихови најбољи неисписани.

Од свих оних што кличу и коре
АЛИ ТАКО СЕ ВИШЕ НЕ ПИШЕ
Што слик мрзе к'о пуста земља кише
А ритмом зову све што се пише
Јер поезију ће сви певати
Да, али одавно нема ко да је чује
У њеној коси мисли ми струје

Погубне мисли, мисли су круте
Santa Maria della Salute

"Jelena, žena (bez) koje (me) nema", jedno čitanje Andrićeve pripovetke ili O Ljudskom i Ljudskosti

    Ključno pitanje otvoreno samim naslovom ove pripovesti ispričane iz prvog lica, neuobičajenog za Andrićevu pretežno hroničarsku i realističku pripovednu praksu, zapravo jeste zamka u koju su mnogi čitaoci, ali i kritičari neslavno uskakali. Pitanja "Da li je Jelena zaista žena koje nema?" ili kritičarski još jalovije "Ko je, i zbog čega, prava Jelena, žena koje nema?" u velikom broju slučajeva vode u plićake biografskih zabluda i zanemaruju ili u nepravednoj meri zapostavljaju pravi psihološko-lirski, erotsko-filozofski kvalitet ove pripovetke.

     Lik pripovedača koji nam se obraća ispovednim tonom, pratimo kroz njegov gotovo isposnički život usamljenog hodočasnika. Na fizičkim ekskurzijama, čija je važnost u simoličkom, a ne u svetovnom – geografskom lokalitetu. Lebdimo sa njim kroz sobe, čekaonice, kupee, planinske predele i gradove, kao kroz eterične prikaze. Toponimi nam se daju samo pod koprenom lelujave igre svetlosti i mraka. Dualitet ovakvog ustrojstva sveta, zasnovanog na psihi i imaginaciji (Mašta ovde nije podesan termin – videti Kolridžovu distinkciju između ova dva pojma) pripovedača, uvodi se na samom početku teksta. Lik Jelene, ispoveda nam se narator, vezuje se za prisustvo svetlosti i njenu blago-(s)tvornu igru. Od pojavljivanja u mračnoj hotelskoj sobi, do šetnje olistalim bulevarom, Jelenu i njenu pojavnost obeležava moćna nedorečenost solarnog principa. Jasno nam je to iz zaključka samog naratora, da je njena pojava učestalija sa dužim trajanjem i jačanjem sunca. Ne moramo biti učeni filolozi da bi nam se otkrilo jedno tekstu komplementarno referencijalno značenje koje potkrepljuje ovaj princip. Ime Jelena potiče od Homerove Helene, verovatno prve femme fatale svetske književnosti, čije ime na jeziku Starih Grka znači Sunčana (Helena od Heliosa) ili od boga sunca.

       Psihološka ustrojenost teksta prepliće se sa mitskom tematikom u ovom delu. (Ako je i moguće prikazati jednu stranu bez druge, ali ovde nije mesto za ulazak u dublje rasprave o temeljnoj povezanosti između mitologije i psihologije) Zbog toga nam je i glavni utisak prostora i vremena u ovoj priči mitstki apoteoziran kroz eteričnost koja prikriva ili čak razara fizičko. Ono je jedino dominantno u svojoj mračnoj negaciji nerazumljivog pra-haosa, kao u sceni koja se odigrava u neosvetljenoj hotelskoj sobi, koja ima elemente priča strave i užasa. Kontrast tami i mraku ostvaruje se jedino ljudskim duhom i njegovim tvorevinama u fizičkom svetu – principom logosa: pričama, knjigama i pismima. Jasno ovo vidimo pri susretu sa Jelenom u knjižari/suvenirnici, ali i kroz simboliku neizrečenosti i očekivanja pisma. Jedan od glavnih Andrićevih motiva upravo i jeste logos, tj. potencija ljudi da "Pričom i pričanjem" ostvare bliskost i povezanost i time pobede otuđenost i okrutnost ovog sveta. Tako nam se ovde Jelena javlja kao suštastveni princip ljubavi – erosa, koji je pervertiran od strane naratora. Usamljen, jer nije usmeren prema konkretnom ljudskom biću, nagon je sublimiran u apstrakciji idealnog sagovornika i ljubavnika, koji je savršen, ali samim tim i udaljen od čoveka, kao čežnja ili strast koja je uvek već određena svojim neispunjenjem. Strast postoji samo dokle god se javlja prepreka za njeno potpuno ostvarenje, koje i nije moguće jer krajnja prepreka jeste smrt.
     Ipak, kako čovek nije idealno biće, ostaje mu samo da objektivizuje ljudski duh kroz ideal, ali sam taj ideal tj. Jelena u ovom slučaju, nije sposoban za dvostruku objektivaciju, tj. korišćenje reči (stvaranje književnosti), jer jezik postoji kao dopuna i veza sa Drugim ljudskim bićem, kao veza sa svetom, na koncu konca, kao i jedini pravi svet koji nam je dostupan. Jer čovek je okružen jezikom, od njega sačinjen i preko i kroz njega postoji.

     Zbog toga narator ostaje zarobljen i usamljen u svojoj jalovoj, ali veličanstvenoj i tragičnoj – autoerotičnoj potrazi za savšenom sagovornicom, drugaricom, ljubavnicom i sopstvenom dopunom. A kako je ova karakteristika ono što njega samoga označava u pripovesti, možemo izvući zaključak da je Jelena suplementarna naratoru i označuje kroz dopunu čitavo njegovo biće u duhovnoj, telesnoj, duševnoj – pre svega suštinski ljudskoj i andrićevskoj potrazi za shvatanjem, ljubavlju i značenjem. Zato Ona nikako, osim u marginalizijuće podrivajućem naslovu, ne može biti "Žena koje nema", već u ovom mogućem čitanju – "Žena bez koje me nema".

Ambrozijske usne (Faust u Beogradu)

Jedino veće od tvoje Lepote
Jeste sujeta tvoja

Oh, Ohola – Znaš li da Starac onaj
Nije mogao gledati u Sunce
A video je blud i razvrat u masnim hodnicima
Kluba Studenata Tehnike
A plesao je (s/z)a vešticama
Kroz bludne noći osvećene neonom
I zvezdama,
Ako ta dva nisu isto.

A krv mu je ključala
U prolećne večeri kao što ključa
Ružičasto nebo nad Dunavom
Od Gardoša do Kalemegdana

I hteo je, poput onog nesrećnika
– a svaki je poetus propali prophetus,
Poput njega kome se Otkrilo da Ljudi Govore,
Da se rasprši u krvavom prasku Beogradskih reči
U princip kosmičkog (a uvek komičnog)
Erosa koji sve plemeni plodi semeni i pokreće,

A sve to samo ne bi li u vidu Košave
Koja uličnim slikarima nosi radove po Knez Mihajlovoj
Gde sam te toliko puta slučajno susreo
Nesređenu, musavu i zamazanu;
Konačno uspeo da raščerupa ti tvoje
Svete kovrdže i izgrize ti ambrozijske usne

Oдговор на једно писмо (О Љубави)

Драга Незнанко,

Морам одмах да истакнем чудновату мисао која ми је јутрос синула. Пре него што сам и могао помислити да ће ми Ваше писмо вечерас, по трећи пут ове године, осунчати овај маглом оковани живот. Док сам шетао сивим улицама, размишљао сам о Вашим досадашњим писмима. Превише је прошло од последњег. На који бих Вам начин могао одговорити? Нешто тако дивно, искрено и присно попут Њих заиста завређује више од обичног одговора. А ја чак ни то нисам био у стању да Вам приуштим. Зато сам се одлучио, услед немогућности личног адресирања, да је најбоље да свој одговор објавим јавно, уз наду да ће некако допрети до Вас. Надам се да је боље, чак и на тај осветовљени начин, изјавити моју бескрајну захвалност за радост коју свака помисао на Ваш красни рукопис изазива, него задржати све то у себи, и не исказати колико ми Ваша писма значе. 

Надам се да ћете разумети то што се из залеђене децембарске ноћи, са муком присећам тих септембарских сумрака и топлих вечери. Иако сте безбедни под велом заборава, моја вечито необуздана слутња, вероватно обмањујући ме, иако јој то није обичај, испод њега назире лепршаву црвену хаљину. Извините на овом пренагљеном суду о нашем сусрету и плесу, био он исправан или не, потребан ми је. Ви имате моје руке, које свој „говор, снагу и топлину“ дугују безбројним ожиљцима, а ја само тековину ваших. И то какву! Заиста сам почаствован сваким Вашим писмом и морам признати да сам задивљен живахним, а узвишеним стилом који указује на врсно развијен уметнички израз. И како сте рекли да је Ваша „жеља постала од крви и меса“, ја морам изјавити да се моја оваплотила у хартији и мастилу.

Шта ли је то што мене, али и Вас засигурно, издваја из те неналичне гомиле коју помињете? Можда су то заправо речи. Оне вероватно никада нису ни имале вредност, јер Ми смо увек били ти који им је удахњују. А ипак, да бисмо ми били Ми, морамо веровати да речи поседују сопствену вредност. Никада није ни било Cogito Ergo Sum, већ ће увек, вечно и једино бити, оно обухватније - Creo Ergo Sum. Ко речима не даје значење, а значењу реч, тај је роб туђих речи.

Слажем се са Вама да се плива у површном чулном задовољству и да се то назива срећом. Само се бојим да је скоро увек, уз велике изузетке, тако и било. Данас је то само израженије због тога што читав свет робује од недостатка значења. Парадоксално, јер када је све вредност, онда ништа није вредно, и обрнуто. 

Може се, међутим, и преокренути онај Ваш исказ да је љубав прерасла у потрагу за краткотрајним задовољењем. Може бити и да је човек, решен сваког смисла, „празан“ и „усамљен“ у својој очајничкој борби са разочарањима, остављен да на било који начин, па и путем „јефтиног алкохола“ или „површног чулног задовољства“, изнађе себи искупљење и испуњење. Шта је сладострашће, ако не наличје блажености? А путена страст, у недостатку оне праве Љубавне, некада је једина могућа и доступна замена за њу. Иако се у најидеалнијим тренутцима ове две прожимају и стапају у Једно, попут љубавника, мистичара и божанства или теорема и доказа. 

Знам да је ово истина, јер искусио сам то неколико пута током ових дугих, а кратких двадесетак година. То је уједно и одговор на питање да ли верујем да љубав постоји. Верујем, иако сам много пута од те вере одустајао и пркосио јој, увек се то испоставило узалудно. Не можете побећи од бивствовања. За мене, љубав је увек била једино садашње време, колико год то патетично звучало. Свака је љубав била права, за то њено време трајања, а то што је нестала, не значи да није постојала, већ само да су нестале те особе које су у њој биле. Свакодневно, сви ми умиремо више пута. Љубав је вечна, а ми смо ти који се мењају.

Као што сам горе написао, то што неко одустане од љубави не значи да он у њу не верује. Мислим да је баш супротно. Не могу од љубави одустати они који је нису ни искусили, већ само Ми који смо се у њој добро опекли. Лепо сте рекли, она и јесте сакривена и ућуткана, али само док нам је неко не пробуди. Не, никако није истина да човек воли само једном. Прави љубавник увек воли, само што се код њега љубав распаљује и умире попут Жар птице. Сваки живот Феникса јесте онај истински. 

На оно прво питање из последњег пасуса Вам нисам одговорио, јер ни сам нисам сигуран на који начин ме треба волети. Мислим да у животу све треба чинити искрено и јединствено, верно нама самима, а ваљда је тако и у оном најплеменитијем од свих облика живљења – у Љубави. 

Не бих Вам знао рећи постоји ли граница у томе колико некога можемо волети. Можда је та граница баш у оном отрцаном пустити некога да оде, или пак да уђе у Ваш живот, мислим да се то разликује од особе до особе. Опипљива је ово тема, као и многе које смо покренули, и вероватно да бих могао о свим овим стварима писати и опширније, али не бих да Вас давим више. 

Уз наду да ће ово писмо изнаћи пут до Вас, и да неће изазвати презрење, нестрпљив у ишчекивању одговора, са искреним задовољством:

Владо Рукавина,

P.S. Неизмерно сам Вам захвалан на томе што сте ми дали повод за писање и успели да преварите мог демона прокрастинације чији сам најбеднији сужањ, али и на томе што сте ми показали колику чаролију крије наизглед тако проста ствар као што је писмо. 

Kratka priča

Neispavan i umoran, rasanio sam se negde posle šest. Dugo nisam osetio tugu. Izgleda da je nabujala sa prolećnim jutrom. Setilo me je njenog kreveta. Prostranog i udobnog. Toliko različitog od ovog – neravnog i tvrdog poput kamene postelje isihasta. Uprkos svemu, i on nam je bio dovoljan za slatke snove. Samo, izgleda mi da nismo dovoljno sanjali.