Ključno pitanje otvoreno samim naslovom ove pripovesti ispričane iz prvog lica, neuobičajenog za Andrićevu pretežno hroničarsku i realističku pripovednu praksu, zapravo jeste zamka u koju su mnogi čitaoci, ali i kritičari neslavno uskakali. Pitanja "Da li je Jelena zaista žena koje nema?" ili kritičarski još jalovije "Ko je, i zbog čega, prava Jelena, žena koje nema?" u velikom broju slučajeva vode u plićake biografskih zabluda i zanemaruju ili u nepravednoj meri zapostavljaju pravi psihološko-lirski, erotsko-filozofski kvalitet ove pripovetke.
Lik pripovedača koji nam se obraća ispovednim tonom, pratimo kroz njegov gotovo isposnički život usamljenog hodočasnika. Na fizičkim ekskurzijama, čija je važnost u simoličkom, a ne u svetovnom – geografskom lokalitetu. Lebdimo sa njim kroz sobe, čekaonice, kupee, planinske predele i gradove, kao kroz eterične prikaze. Toponimi nam se daju samo pod koprenom lelujave igre svetlosti i mraka. Dualitet ovakvog ustrojstva sveta, zasnovanog na psihi i imaginaciji (Mašta ovde nije podesan termin – videti Kolridžovu distinkciju između ova dva pojma) pripovedača, uvodi se na samom početku teksta. Lik Jelene, ispoveda nam se narator, vezuje se za prisustvo svetlosti i njenu blago-(s)tvornu igru. Od pojavljivanja u mračnoj hotelskoj sobi, do šetnje olistalim bulevarom, Jelenu i njenu pojavnost obeležava moćna
nedorečenost solarnog principa. Jasno nam je to iz zaključka samog naratora, da je njena pojava učestalija sa dužim trajanjem i jačanjem sunca. Ne moramo biti učeni filolozi da bi nam se otkrilo jedno tekstu komplementarno referencijalno značenje koje potkrepljuje ovaj princip. Ime Jelena potiče od Homerove Helene, verovatno prve femme fatale svetske književnosti, čije ime na jeziku Starih Grka znači Sunčana (Helena od Heliosa) ili od boga sunca.
Psihološka ustrojenost teksta prepliće se sa mitskom tematikom u ovom delu. (Ako je i moguće prikazati jednu stranu bez druge, ali ovde nije mesto za ulazak u dublje rasprave o temeljnoj povezanosti između mitologije i psihologije) Zbog toga nam je i glavni utisak prostora i vremena u ovoj priči mitstki apoteoziran kroz eteričnost koja prikriva ili čak razara fizičko. Ono je jedino dominantno u svojoj mračnoj negaciji nerazumljivog pra-haosa, kao u sceni koja se odigrava u neosvetljenoj hotelskoj sobi, koja ima elemente priča strave i užasa. Kontrast tami i mraku ostvaruje se jedino ljudskim duhom i njegovim tvorevinama u fizičkom svetu – principom logosa: pričama, knjigama i pismima. Jasno ovo vidimo pri susretu sa Jelenom u knjižari/suvenirnici, ali i kroz simboliku neizrečenosti i očekivanja pisma. Jedan od glavnih Andrićevih motiva upravo i jeste logos, tj. potencija ljudi da "Pričom i pričanjem" ostvare bliskost i povezanost i time pobede otuđenost i okrutnost ovog sveta. Tako nam se ovde Jelena javlja kao suštastveni princip ljubavi – erosa, koji je pervertiran od strane naratora. Usamljen, jer nije usmeren prema konkretnom ljudskom biću, nagon je sublimiran u apstrakciji idealnog sagovornika i ljubavnika, koji je savršen, ali samim tim i udaljen od čoveka, kao čežnja ili strast koja je uvek već određena svojim neispunjenjem. Strast postoji samo dokle god se javlja prepreka za njeno potpuno ostvarenje, koje i nije moguće jer krajnja prepreka jeste smrt.
Ipak, kako čovek nije idealno biće, ostaje mu samo da objektivizuje ljudski duh kroz ideal, ali sam taj ideal tj. Jelena u ovom slučaju, nije sposoban za dvostruku objektivaciju, tj. korišćenje reči (stvaranje književnosti), jer jezik postoji kao dopuna i veza sa Drugim ljudskim bićem, kao veza sa svetom, na koncu konca, kao i jedini pravi svet koji nam je dostupan. Jer čovek je okružen jezikom, od njega sačinjen i preko i kroz njega postoji.
Zbog toga narator ostaje zarobljen i usamljen u svojoj jalovoj, ali veličanstvenoj i tragičnoj – autoerotičnoj potrazi za savšenom sagovornicom, drugaricom, ljubavnicom i sopstvenom dopunom. A kako je ova karakteristika ono što njega samoga označava u pripovesti, možemo izvući zaključak da je Jelena suplementarna naratoru i označuje kroz dopunu čitavo njegovo biće u duhovnoj, telesnoj, duševnoj – pre svega suštinski ljudskoj i andrićevskoj potrazi za shvatanjem, ljubavlju i značenjem. Zato Ona nikako, osim u marginalizijuće podrivajućem naslovu, ne može biti "Žena koje nema", već u ovom mogućem čitanju – "Žena bez koje me nema".
