Saturday, 16 June 2018

Ambrozijske usne (Faust u Beogradu)

Jedino veće od tvoje Lepote
Jeste sujeta tvoja

Oh, Ohola – Znaš li da Starac onaj
Nije mogao gledati u Sunce
A video je blud i razvrat u masnim hodnicima
Kluba Studenata Tehnike
A plesao je (s/z)a vešticama
Kroz bludne noći osvećene neonom
I zvezdama,
Ako ta dva nisu isto.

A krv mu je ključala
U prolećne večeri kao što ključa
Ružičasto nebo nad Dunavom
Od Gardoša do Kalemegdana

I hteo je, poput onog nesrećnika
– a svaki je poetus propali prophetus,
Poput njega kome se Otkrilo da Ljudi Govore,
Da se rasprši u krvavom prasku Beogradskih reči
U princip kosmičkog (a uvek komičnog)
Erosa koji sve plemeni plodi semeni i pokreće,

A sve to samo ne bi li u vidu Košave
Koja uličnim slikarima nosi radove po Knez Mihajlovoj
Gde sam te toliko puta slučajno susreo
Nesređenu, musavu i zamazanu;
Konačno uspeo da raščerupa ti tvoje
Svete kovrdže i izgrize ti ambrozijske usne


Monday, 11 June 2018

Oдговор на једно писмо (О Љубави)

Драга Незнанко,

Морам одмах да истакнем чудновату мисао која ми је јутрос синула. Пре него што сам и могао помислити да ће ми Ваше писмо вечерас, по трећи пут ове године, осунчати овај маглом оковани живот. Док сам шетао сивим улицама, размишљао сам о Вашим досадашњим писмима. Превише је прошло од последњег. На који бих Вам начин могао одговорити? Нешто тако дивно, искрено и присно попут Њих заиста завређује више од обичног одговора. А ја чак ни то нисам био у стању да Вам приуштим. Зато сам се одлучио, услед немогућности личног адресирања, да је најбоље да свој одговор објавим јавно, уз наду да ће некако допрети до Вас. Надам се да је боље, чак и на тај осветовљени начин, изјавити моју бескрајну захвалност за радост коју свака помисао на Ваш красни рукопис изазива, него задржати све то у себи, и не исказати колико ми Ваша писма значе. 

Надам се да ћете разумети то што се из залеђене децембарске ноћи, са муком присећам тих септембарских сумрака и топлих вечери. Иако сте безбедни под велом заборава, моја вечито необуздана слутња, вероватно обмањујући ме, иако јој то није обичај, испод њега назире лепршаву црвену хаљину. Извините на овом пренагљеном суду о нашем сусрету и плесу, био он исправан или не, потребан ми је. Ви имате моје руке, које свој „говор, снагу и топлину“ дугују безбројним ожиљцима, а ја само тековину ваших. И то какву! Заиста сам почаствован сваким Вашим писмом и морам признати да сам задивљен живахним, а узвишеним стилом који указује на врсно развијен уметнички израз. И како сте рекли да је Ваша „жеља постала од крви и меса“, ја морам изјавити да се моја оваплотила у хартији и мастилу.

Шта ли је то што мене, али и Вас засигурно, издваја из те неналичне гомиле коју помињете? Можда су то заправо речи. Оне вероватно никада нису ни имале вредност, јер Ми смо увек били ти који им је удахњују. А ипак, да бисмо ми били Ми, морамо веровати да речи поседују сопствену вредност. Никада није ни било Cogito Ergo Sum, већ ће увек, вечно и једино бити, оно обухватније - Creo Ergo Sum. Ко речима не даје значење, а значењу реч, тај је роб туђих речи.

Слажем се са Вама да се плива у површном чулном задовољству и да се то назива срећом. Само се бојим да је скоро увек, уз велике изузетке, тако и било. Данас је то само израженије због тога што читав свет робује од недостатка значења. Парадоксално, јер када је све вредност, онда ништа није вредно, и обрнуто. 

Може се, међутим, и преокренути онај Ваш исказ да је љубав прерасла у потрагу за краткотрајним задовољењем. Може бити и да је човек, решен сваког смисла, „празан“ и „усамљен“ у својој очајничкој борби са разочарањима, остављен да на било који начин, па и путем „јефтиног алкохола“ или „површног чулног задовољства“, изнађе себи искупљење и испуњење. Шта је сладострашће, ако не наличје блажености? А путена страст, у недостатку оне праве Љубавне, некада је једина могућа и доступна замена за њу. Иако се у најидеалнијим тренутцима ове две прожимају и стапају у Једно, попут љубавника, мистичара и божанства или теорема и доказа. 

Знам да је ово истина, јер искусио сам то неколико пута током ових дугих, а кратких двадесетак година. То је уједно и одговор на питање да ли верујем да љубав постоји. Верујем, иако сам много пута од те вере одустајао и пркосио јој, увек се то испоставило узалудно. Не можете побећи од бивствовања. За мене, љубав је увек била једино садашње време, колико год то патетично звучало. Свака је љубав била права, за то њено време трајања, а то што је нестала, не значи да није постојала, већ само да су нестале те особе које су у њој биле. Свакодневно, сви ми умиремо више пута. Љубав је вечна, а ми смо ти који се мењају.

Као што сам горе написао, то што неко одустане од љубави не значи да он у њу не верује. Мислим да је баш супротно. Не могу од љубави одустати они који је нису ни искусили, већ само Ми који смо се у њој добро опекли. Лепо сте рекли, она и јесте сакривена и ућуткана, али само док нам је неко не пробуди. Не, никако није истина да човек воли само једном. Прави љубавник увек воли, само што се код њега љубав распаљује и умире попут Жар птице. Сваки живот Феникса јесте онај истински. 

На оно прво питање из последњег пасуса Вам нисам одговорио, јер ни сам нисам сигуран на који начин ме треба волети. Мислим да у животу све треба чинити искрено и јединствено, верно нама самима, а ваљда је тако и у оном најплеменитијем од свих облика живљења – у Љубави. 

Не бих Вам знао рећи постоји ли граница у томе колико некога можемо волети. Можда је та граница баш у оном отрцаном пустити некога да оде, или пак да уђе у Ваш живот, мислим да се то разликује од особе до особе. Опипљива је ово тема, као и многе које смо покренули, и вероватно да бих могао о свим овим стварима писати и опширније, али не бих да Вас давим више. 

Уз наду да ће ово писмо изнаћи пут до Вас, и да неће изазвати презрење, нестрпљив у ишчекивању одговора, са искреним задовољством:


Владо Рукавина,


P.S. Неизмерно сам Вам захвалан на томе што сте ми дали повод за писање и успели да преварите мог демона прокрастинације чији сам најбеднији сужањ, али и на томе што сте ми показали колику чаролију крије наизглед тако проста ствар као што је писмо.