Sećam se... Bile su to večeri poput ovih. Prvi topli dani beogradskog proleća. Dovoljno sveži da se moglo ići u kožnoj jakni, nedovoljno topli samo za majice bendova; uz teksas prsluke, farmerke, starke, za nekoga martinke, prišivače, lance – naše obavezane insignije. Čekali smo vikende već od dugih nedeljnih popodneva. I kada bi došao raspoložen petak, baš poput ovog danas, sa mirisom proleća u vazduhu još od ranih sati, nešto bi u nama završavalo vrenje. Sećam se. Čitav taj dan sam u školi u Svetogorskoj bio nemiran. Ushićen i ponešen time što se nalazim tu, u centru grada, centru zbivanja i sveta, ali sputan školskim obavezama. Nisam mogao da dočekam kraj nastave. Grad me je dozivao. Na časovima sam sedeo i prividno slušao. U mašti sam lepršao ulicama, poput ovog večnog povetarca u kojem se sva prošla proleća, proživljena ili nedoživljena, vraćaju iznova i zaceljuju ovaj grad; praćen muzikom Bon Žovija,Snejka, Parpla ili Vaspa, kao da sam u nekom spotu ili filmu. Čekao sam kraj nastave, slobodu da krenem ka Trgu Republike.
Tamo smo se okupljali svi mi, "izgubljeni slučajevi", alternativni klinci drugačijeg muzičkog ukusa od ostatka "gomile" i "prosečnosti". Muzej je naravno bio zatvoren, još uvek ni blizu početku renoviranja. Bilo nas je gomila. Svi smo se znali, ali se niko nije poznavao. To nam nije toliko smetalo, bitno je da smo pripadali negde, nečemu. Svako je dobrodošao. Bez predrasuda i osuđivanja. Barem ne u početku. Pili smo pivo iz "bombi" ili "krmači". Obično je to bio najjeftiniji Apatinac. Za mene prava opijanja tada još nisu ni počela. Više se pilo radi bleje, nekog rituala, osećaja slobode da budeš to što hoćeš, drugačiji, jedinstven, ali konačno prihvaćen. Lepe su i divne bile te prve tinejdžerske zablude. Sve u svemu, Trg mi nikada nije bio krajnje odredište. Tu smo se skupljali sa svih krajeva grada, iz svih socijalnih i ekonomskih slojeva. Svi smo bili jednaki u našoj jedinstvenosti. Topla večer na Trgu za sve nas je bila ista. Prilika za nova druženja, ljubavi, sukobe ili avanture; sakupljanje materijala za priče ili samo ubijanje vremena. Uživali smo u toj sigurnosti čopora. Klinci, tu u sred svih zbivanja, okruženi ruiniranim, ali monumentalnim zgradama, potpuno drugačije sređeni od svih drugih koji se ležerno sastaju kod Konja i idu da se gužvaju i preplaćuju pića po kafićima. Postojala je nekakva naslada u okretanju uloga. Nisi više bio taj jedini čudak koji prolazi ulicom, hodnikom ili prodavnicom u koga svi gledaju jer drugačije izgleda. Uloge su se okretale. Tada su svi oni drugi, "normalni", " fenseri" ili kako smo ih već zvali, ako smo ih ikako i zvali, bili u neprijatnoj manjini. Taj osećaj nadmoći poklapao se sa urođenim taštim ponosom alternativaca koji je tada, kroz masu, bivao potvrđivan. Bile su to slatke, utešne i nužne zablude.
Ja sam pak više voleo Bedem... Ka njemu smo išli čoporativno, nakon okupljanja, pozdravljanja i razmenjivanja hvalisanja, informacija o svirkama i ostalih priča i pričica sa Trga. Kalemegdan sam voleo od kad znam za sebe. Sećam se da smo tamo išli na izlet sa vrtićem. Vodič nam je bio Veličanstveni Raša Popov. Sećam se da se nisam odvajao od njega i da sam žedno upijao svaku njegovu reč, i celom se dušom trudio da je razumem. Takođe, na Kalemegdan su brata i mene roditelji vodili u zoološki vrt, što mi je jedno od najlepših porodičnih sećanja. Sve to, a i moja opsednutost istorijom i čežnja za nečim dalekim, uvek več prošlim, veoma me jarko veže za Park i Tvrđavu. Naravno, posle je bilo i uspomena, iz sada već preminule Kafane "Park", ali o tome drugom prilikom. Bedem je bio potpuno sklonište, oaza na otvorenom, nas "rokerskih duša". Izloženiji Trg je ipak bio poput pozornice za defile. Bedem je bio prava priča. Pre Studenjaka, pre Palasa, Bedem je bio originalno mesto za bleju. Valjda tako i ide životni put, od Trga/Bedema, preko Studenjaka pa do Palasa. A nakon toga? Ko će ga znati... Na Bedemu su se događale prve bleje do jutra, prve opijenosti, prva drugarstva i naravno prve ljubavi. A kako i da ne bude tako, na jednom od najlepših mesta u ovom gradu? Uz pogled, koji vredi hiljadu ljubavi, na ušće Save u Dunav. Nije stvarno doživeo Beograd onaj ko sa Bedema nije posmatrao utonuće Sunca za Zemun, ogledano o reke.
